Ljubimac
I deo
Areaze Jiuare, 2023
Dejl Rejli nikada sebe nije video kao kukavicu, život samca vremenom ga je ojačao. Naučio je kako da prima niske udarce i zadrži se čvrsto na nogama. Pala muva na slona, rekao bi sebi. Sebi. Već dve decenije je zarađivao za život održavajući računarsku mrežu u kompaniji koja se bavila direktnim marketingom; pritom je uspeo da ostane uglavnom nevidljiv za većinu svojih kolega. Saživeo se sa ulogom čoveka-senke, roba iz potpalublja. Veslao je mukotrpno u tmini tehničke sobe, da bi se gusari uz vatromet dokopali svog plena. Sa druge strane vrata, živote su krckali slatkorečivi brbljivci nauljene kose i lakiranih cipela, izuzetno uporni kada bi namerili da isteraju svoje. Bujicom reči i uvežbanih fraza prikrivali su prazninu koja je zjapila negde unutra, iza tog glaziranog bedema. Dejl je mrzeo tu prazninu. Pored takvog društva, samoća je bila sasvim prihvatljiva opcija. Sakrio bi se u svoj sobičak ispunjen polurastavljenim računarima, razbacanim ruterima, adapterima. Sedeo bi okružen spletom musavih crvenih mrežnih kablova i piljio u ekran od devet do pola šest. Nekada duže. Par puta je prenoćio tu, knjavajući naslonjen čelom na radni sto. Retko ko bi pokucao na njegova vrata. Zašto bi? Ionako su odavala utisak da se iza njih nalazi magacin tehničke opreme, a ne kancelarija u kojoj dane provodi neko živo stvorenje. Da bi odbio i one najupornije zalepio je oznaku za visok napon sa spoljašnje strane. Meko zujkanje elektronike, sladunjav miris prašine i bleda toplina slovaca nanizanih u samo njemu razumljive trakice na crnoj pozadini monitora bojili su dan u poznatu sliku, mesto na kojem je želeo da bude. Većinu posla završavao je daljinski, bez potrebe da se nađe licem u lice sa mrskom prazninom. Komunikaciju sa kolegama je sveo na formalne čet porukice i elektronsku poštu.
Bio je srećan. Sam i srećan. Uživao je u danima stopljenim u jedan, sve do ovog trenutka.
Nervozno je provukao prtste kroz masnu, gustu, prosedu bradu. Prokleti kašalj se nije smirivao. Debeljuškasta tamnoputa sestra za šalterom bila je potpuno zaokupljena prelistavanjem nečega na monitoru. Toliko pažnje je poklanjala toj radnji da je Dejl bio ubeđen da krišom radi kao frilens kontrolor leta i da upravo usmerava pedeseti avion u valjak iznad O’Hare. Sa vremena na vreme bi nervozno podigla slušalicu telefona i šljusnula par osorih reči niz žicu. Kada god bi zvono telefona zaparalo učmalu tišinu, Dejl bi osetio miris sopstvenog znoja kako isparava sa majce i širi se čekaonicom. Sedeo je u ovoj zagušljivoj prostoriji već dobrih dva sata. Škiljave neonke borile su se sa trakama sunčevih zraka potpuno nepotrebno provučenim kroz iskrivljene venecijanere. Izdahnuo je gotovo sav vazduh iz pluća, lagano, u pokušaju da obuzda neizdrž. Nervoza je nailazila u talasima. Na momente mu se činilo kao da čitavo njegovo telo vibrira poput slike na starom, pokvarenom televizoru. Učinio je sve što je mogao, vajkao se. Uradio je testove, istrpeo igle, sada ostaje da vidi šta će reći brojevi. Dža ili bu! Šta će biti biće. Samo ga ova prokleta neizvesnost ubija. Brojevi.
Sestra se konačno pridigla sa stolice i provirila preko šaltera.
“Dejl! Dejl Rejli!”
Ustao je, noge su mu klecnule. Zateturao se. Verovatno se usedeo na neudobnoj plastičnoj stolici. Prišao je šalteru dok je nevidljiva zver počela da mu zavrće creva kao raskuvane špagete. Neka brojevi budu milostivi, pomislio je. Naslonio se na šalter. Sestra je ustuknula i krišom prevrnula očima. Primetio je to. Nije mario. Samo, lutko, izgovori lepe vesti, pa prevrći očima do mile volje. Srce je počelo da tuče nekontrolisano, vazduh je sve teže pronalazio put do pluća. Prihvatila je mekanim, bucmastim prstima papir koji je kliznuo iz štampača. Pogledala je u rezultate, šarala od reda do reda a zatim podigla glavu.
Nije morala ništa da kaže. Video je odblesak podmuklih brojeva u njenim očima. Video je, ali je bilo već kasno za odbranu. I ovaj trenutak je doživeo svoj kraj. Sve ima svoj kraj.
Kraj, pomislio je. Trenutak života se bliži svom kraju. Mog života.
Izašao je iz čekaonice na svež vazduh. Trebao mu je vazduh. Mnogo vazduha. Zaputio se u kancelariju. Pre par sati izašao je na pauzu da nešto pojede i usput pokupi rezultate. Potpuno rutinski. Očekivao je da se pokaže da je u pitanju lažna uzbuna. Da se frka digla niokočega.
Ali nije.
Nelagoda je uporno probijala svoj put kroz telo. Svaki mišić podrhtavao je u neravnomernom ritmu, kao da mu je na kosti sleteo roj pijanih cvrčaka. Hodao je. Noge su same grabile put. Strah je iščilio sa oblakom neizvesnosti ostavljajući rasute kapljice misli da kopne izložene ranim popodnevnim sunčevim zracima. Moj program! Podizanje administracije u klaud! Deca? Bar nemam decu. Moje nedovršene pesme. Kome da ih ostavim? Moj program? Reči i slike okretale su se na točkićima Džek-Pota, negde van glave, van svega.
Konačno, točkići su se zaustavili. Ostala je samo jedna misao. Ponavljala se opet, i opet, kao da besno želi da uhvati svoj rep.
Još nisam završio!
Probao je da iskoči iz tog kruga.
Ne mogu da umrem! Još nisam završio.
Seo je klupu i zagnjurio glavu u ruke.
“Još ga nisam završio”, zaječao je tiho, ne obraćajući pažnju na prolaznike oko sebe.
***
Mutna slika je postajala sve jasnija i jasnija. Šareni kvadratići su se pretvarali u konture. Konture su neko vreme lelujale, mrštile se a potom stapale u prepoznatljive oblike. Nije osećao bol. Ni mirise. Blago zujanje je postajalo glasnije dok nije potpuno ispunilo njegov um. Konačno se ukazala slika bele sobe i čoveka guste prosede brade i ne tako guste kose, vezane u rep. Piljio je u njega kroz musava debela stakla naočara u kojima je titrao providan odraz monitora, sa malenom kamerom nasađenom na okvir. Pokušao je da se seti svog imena. Bezuspešno. Kako je uopšte dospeo ovde? Da li je doživeo udes? Nije osećao noge. Da li je paralizovan? Premotavao je film, ali slike iz bliže prošlosti kao da su bile spržene. U stvari, sva sećanja su potpuno iščilila iz njegove memorije. Utonuo je u tamnu baruštinu nemoći. Pitanja su lelujala oko njega golicajući ga svojim ljigavim listićima.
“Kako se zovem?”
Bradonja se trže. Zenice mu se naglo raširiše. Ciničan osmeh se prikrade njegovim usnama.
“Kako bi želeo da te zovem?”
Sjajno! Doživeo je nesreću, ne može da se mrdne, a bradonji je do zajebavanja.
“Dokumenta. Nisam imao dokumenta kada su me pronašli?”
“Kako se sada osećaš? Bol?”
“Ne, samo zujanje. Besomučno zujanje.”
“Trebalo je da zamenim taj kuler. I mene nervira”, odgovorio je hladno.
Bradonja je znatiželjno piljio u njega.
“Možeš li da ga isključiš. Zaista iritira.”
Ispod brade je izronio ironičan osmeh.
“Mislim da to ne bi bilo pametno. Bez njega ovaj razgovor teško bi potrajao duže od minut.”
Zakačili su ga na aparat koji ima razjeban kuler? Na nekakvu kršinu da ga održava u životu! Šta ako motor crkne kada ne bude nikoga u blizini? Dok je pokušavao da se sabere, bradonja je kuckao nešto po tastaturi. Nestao je. Najednom je nestao.
Nalazio se okružen metalnim zidovima. Okrenuo se. Okrenuo se! Mogao je da se kreće! Bujica dobrih vibracija protutnjala je njegovim telom. Pogledao je oko sebe. Sa jedne strane otkrio je prolaz. Instiktivno krenu ka njemu. Iza prolaza ga sačekaše novi zidovi. I novi prolaz.
Lavirint!
Nalazi se u lavirintu. Pravilo desne ruke! Samo je izronilo iz sećanja. Ipak ima sećanja! Zračak svetlosti probio se kroz maglu koja mu je okovala um. Nisu uspeli da ga potpuno zatuku, štagod se desilo. Desnu ruku je položio na zid i krenuo niz lavirint, ne odvajajući je od zida. Kretao se brzo dok je metal šuštao pod njegovim prstima. Osećao je kako mu sitne neravnine bockaju nežnu kožu na jagodicama. Gotovo je trčao, vrišteći od sreće i bola. Kao na rolekosteru munjevito su se smenjivale jednolične slike. Zidovi, prolaz, opet zidovi, novi prolaz. Skreni levo, idi pravo, prati zid. Skreni desno, opet pravo. Kretao se brzo. Metal je cvileo pod prstima. Skreni desno. Zid! Okreni se. Prolaz. Idi pravo. Da li ovo ima kraja? Nastavljao je. Iza svakog ugla otkrivao je novi prolaz. Ruku je grčevito držao prislonjenu uz hladan metal, u potrazi za izlazom.
Konačno, pojaviše se masivna metalna vrata uokvirena zelenim neonkama. Podsećala su ga pomalo na ulaz u noćni klub. Usporio je, prišao i oprezno ih otvorio. Nije bio noćni klub. Jak miris memle oprljio mu je nozdrve. Iza vrata zjapila je tama. Iz dubine prostorije odjekivao je žubor vode. Ne kao potok, više kao rasipanje tečnosti iz neispravne cevi. Pokušao je da razazna bar konture onoga što ga čeka unutra. Njemu u inat, tmina je grčevito čuvala sve svoje tajne. Nakon kratkog oklevanja, zakoračio je pažljivo u pokušaju da napipa stepenik, prazninu... bilo šta. Nije bilo stepenika, stopalo je nagazilo na čvrstu podlogu. Prigušeni jecaj dolepršao je poput šišmiša. Ušao je u nepoznato. Vrata se gromko zalupiše za njim, ostavivši ga u nepoznatom prostoru u potpunom mraku i tišini. Jecaji i žubor su utihnuli. Kao da je svetlost sa sobom odnela i zvuke.
Jebiga, šta sada? Podigao je ruke u pokušaju da opipa prostor oko sebe. Nije morao potpuno da ih raširi da bi napipao metalne zidove. Bili su svuda oko njega. Iznad njega. Ispod njega. Vrata nisu imala kvaku iznutra. Pokušao je da ih odgurne, ali napor nije urodio plodom. Počeo je sumanuto da udara u metal oko sebe. Trnci su prštali kroz telo poput silovitog letnjeg pljuska. A onda jezivi udar iznutra - pomisao da je živ sahranjen! Namamio me je u jebenu grobnicu, kriknuo je u sebi.
Blesak jarke svetlosti bolno mu se zario u očne duplje.
“Bravo!”
Usklik je odzvanjao prostorom, dok se svest borila da ispliva iz živog peska vrtoglavice i izbezumljenosti.
Kada je bol utihnula, otovorio je oči. Bradonja je opet bio pred njim. Buljio je u njega pogledom veselog petogodišnjaka koji je dobio nagradnju vožnju na voziću-gusenici. Kipteo je od ushićenja.
“Prošao si prvi test!”
“Setio sam se pravila...”
“...desne ruke. Tako je!”, ciknu bradonja, ošamućen od sreće.
Otkud je on znao za pravilo... Otkud je bradonja znao da on zna pravilo desne ruke? Možda mu ovo nije prvo buđenje. Možda se ovo već dešavalo, ali su i ta sećanja izbrisana. Bože, šta mu se desilo?
Osmotrio je bradonju malo detaljnije. Bio je u majci kratkih rukava, fucnutoj od nošenja. Nekada je verovatno bila crna. Izbledeli amblem “Metalike” nazirao se na grudima. Pretpostavio je da je ovo bradonjina omiljena majca poslednjih nekoliko godina, možda i decenija. Ispod pazuha su se širile tamne znojave fleke. Sreća ga je baš poslužila te je zapao u državnu bolnicu. Baksuz! Osvrnuo se. Oko njega su se nalazile police sa uređajima, po podu su se poput klupka nervoznih zmija razvlačili kablovi, prekriveni tu i tamo otpacima brze hrane.
“Da li ste uspeli da kontaktirate nekoga od mojih rođaka?”
Bradonja je zurio zbunjeno u njega. Kao da je preturao po glavi za odgovorom na sasvim logično pitanje.
“Džon.”
“Džon?”
“Džon Do. Tako se zoveš.” Nasmešio se. Kroz sedu bradu provirila su dve niske požutelih zuba. Nije bio ciničan. Pre je delovao srećno.
Džon Do? Čovek bez imena? Nosi ime čoveka bez imena. Oštar bol ponovo je pronašao put do njegovog potiljka. Pokušao je da nešto kaže, ali iz usta je dopiralo samo blago ječanje. Ili je sudbina imala smisla za humor, ili ga bradonja nema.
“A prijatelji me zovu – Džoni.”
“Ja sam ti prijatelj.”
“A porodica?”
“Idemo na sledeći test. Pokušaj da prepoznaš ljude na slikama.”
Bradonja je nestao, i pred njim su se smenjivalje fotografije poznatih ličnosti.
“Engleska kraljica, Entoni Hopkins, Elton Džon, Stiv Džobs, Alan Tjuring, Džimi Hendriks, ...”
Likovi su se ređali, desetine, a možda i stotine. Ispaljivao je imena kao iz topa, zatečen sopstvenom sposobnošću da prepozna sve te ljude. Ne samo da je znao njihova imena, već bi se pri svakoj pojavi nove slike, pred njim razmotao svitak sa biografijom ličnosti sa svim najvažnijim događajima, datumima, uspesima. Na trenutak bi odnekud iz mraka podsvesti izronio čitav život Alberta Ajnštajna. Ne neki poseban događaj, formula, citat. Čitav život je bio kao na dlanu – tu pred njim. A potom bi se rasplinuo ustupajući mesto sledećem u nizu. Fotografije sa koncerata, slike iz detinjstva, bivši supružnici, novinski članci lebdeli su u prostoru pred njim povezani tanušnim linijama. Kada bi se fokusirao na neki od detalja te kompleksne šeme, ispod bi zatrepereo tekst sa bitnim informacijama, datumima, pojavile bi se nove linije koje bi te informacije povezale sa sledećom slikom. Dok se zabavljao istraživanjem nove igračke otkrivene ispod debelog sloja amnezije, očešao ga je jedan potpuno nov osećaj. Osećaj moći.
Od kada se probudio, bio je blokiran, ograničen, paralizovan. Gušio ga je strah da bi u takvom stanju mogao da ostane zauvek. Stvari su počele da se pomeraju na bolje. Ustvari, mnogo bolje nego što se nadao. Bio je drugačiji. Otkrivao je moći koje običan svet, te standardne nakupine ljudskih ćelija, ne poseduju. Novi život je počinjao da mu se dopada. Ipak, i pored svega i dalje nije mogao da se seti ni jednog detalja o sebi. Gorki crv neverice grickao mu je misli. Seća se koliko albuma su snimili Roling Stounsi, koje godine se desila sabraćajka princeze Dajane, a ne može da se seti imena sopstvenih roditelja, najboljeg druga... Njegova fotografija se nije pojavljivala koliko god se trudio da napregne um. Nije bilo linije koja je vodila ka jatu fotografija i natpisa o njegovoj porodici, drugovima sa koledža, kolegama, kućnom ljubimcu, bilo čemu...
“Užas”, otelo mu se.
“Savršeno”, izgovorio je bradonja, ovog puta hladno, zamišljeno.
***
Dva meseca kasnije
Dani su se nizali, svetlucavi kao sedefne perlice. Bili su ispunjeni testovima. Nije ga ubijala monotonija, bradonja se potrudio da sve ovo liči na igru. Njegovi eksperimenti počeli su da mu se sviđaju. Život je počeo da mu se sviđa. Svakim novim testom otkrivao je novu moć. Njegov um kao da je posedovao plavu, kristalnu bezgraničnost okeana, prepunog čudovišnih misterija, izbačenih na površinu posle svakog eksperimenta. Poput mađioničara, mahao je štapićem iznad šešira i vadio umesto zeca - informaciije. Istorija. Znao je svaki detalj bitke na Vaterlou. Fizika – umeo je da prepozna sve greške kvantne fizike. Računari. Od prvih mehaničkih računskih mašina, sklopljenih od gomile zupčanika, pa sve do karakteristika slojeva internet protokola. Politika. Mogao je da nabroji sve poslanike nasumično izabranog parlamenta u svetu. Njihove ljubavnice. Prljave poslove kojima su s bavili sa strane. Svaki najsitniji detalj. Sve. Bilo je tu. U njegovoj glavi, potopljeno negde odmah ispod pitanja: “Ko sam ja?”. Samo taj odgovor je nedostajao. Nije mogao da dopre do njega ni dok je krišom skretao misli sa rešavanja diferencijalnih jednačina. Kao da je neko namerno izbrisao taj osnovni deo njegove ličnosti. Spremaju ga za nešto. Možda za neku vrstu super-vojnika. Iščupali su mu deo duše, ugasili emocije, i nafilovali informacijama, da bi sutra mogao besomučno da uništava...
“Nisam doživeo saobraćajnu nesreću?”
Bradonja je prekinuo kuckanje po tastaturi. Plave oči su se opet ustrelile ka njemu.
“Zašto si mislio da si doživeo saobraćajku?”
Nasmešio se. Gledao ga je upitno. Zainteresovalo ga je ovo pitanje.
“Ne mogu da se setim svoje prošlosti. U osamdeset i sedam posto slučajeva to se dešava nakon saobraćajnih nesreća.”
Ovaj podatak je potpuno nekontrolisano izleteo.
“U pravu si. Mislim, verujem da si u pravu. Ne znam taj procenat, ali verujem da imaš tačnu informaciju.” Nastavio je da kuca.
Frankeštajn je ponosno gledao su svoje čudovište. Da li je to postao? Čudovište.
“Dakle?”
“Dakle, u pravu si, nije saobraćajka. Idemo na sledeći test. Ovaj će biti zabavan.” Nasmešio se, ne na neprijatan način.
Proseda brada se pretvorila u maglinu, a oči u sunca dvojne zvezde. Okretao se oko sebe, plutajući u hladnom bespuću univerzuma. Prepoznavao je sazvežđa, zumirao nebule. Izvio se i zaplivao ka galaksiji GN-y11 u jatu Velikog Medveda. Zamahnuo je prsno, ali mu se učinilo da će ga kraul ipak brže dovesti do cilja. Tukao je rukama kao lopatama po zvezdanim jatima. Pored svake zvezdice bi zableštao kataloški naziv, udaljenost od Zemlje, i procenjen sastav. Nakon dubokog udaha oduvao je čitav mlečni put. Bez preterivanja bi se moglo reći da je bradonja ovaj put bio u pravu. Zabavljao se. Okretao se oko sebe. Znao je da zna. Znao je svaku zvezdu ponaosob. Bilo je dovoljno da pomisli na spektakularne metanske vodopade, i ruta do njih bi zasijala uobličena u dugoj poluprovidnoj tračici. Pratio je svoj putokaz sve do cilja, a zatim se zaletao u metanska mora, ronio i iskakao poput delfina. Izleteo je nazad u svemir, proleteo pored supernove u milisekund pre praska, a zatim se okrenuo, šireći ruke kao jedra u iščekivanju udara energije milion sunaca.
Svetlost. Jak blesak i umesto leta po kosmosu - ponovo soba. Bradonja. Sav prostor univerzuma usisalo je jedno plitko pitanje. “Bilo je zabavno?”
“Malo”, odgovorio je ravnodušno.
“Biće toga mnogo više, ne brini se. Tvoje vreme tek dolazi...”, nakašljao se promuklo.
“Kancer, po zvuku bih rekao.” Ne zna zašto je to izgovorio, reči su opet same izletele. Možda nije trebalo. Ili je glasu trebao da doda prizvuk emapatije? Sada je već kasno. Kancer.
“... moje prolazi”, izgovorio je kada je kašalj konačno utihnuo.
“Ostalo mi je još mesec-dva. Tako kažu doktori.”
Ustvari tačno dvadeset i sedam dana. Šokirao ga je ovaj broj. Ali znao je da je tako. Jednostavno je znao. Suzdržao se ovaj put. Nije želeo da ga glasno izgovori, pošto ga ljudsko biće koje ga je aktiviralo, sa verovatnoćom od devedeset i tri posto tu informaciju ne bi prihvatilo na racionalan način.
Aktiviralo!
“Sada znam.”
“Sada znaš”, izgovorilo je živo stvorenje, ugljovodonična naprava. Bradonja. Čovek. Čovek po imenu Dejl Rejli. Sada je znao i njegovo ime.
“Dejl?”
Jedan klik je bio dovoljan. Otključao je i tu poslednju fioku u njegovoj memoriji. Video je jasno sve. Znao je zašto ne može da se seti imena roditelja, braće, sestara, školskih dana, maturske večeri. Nije bilo saobraćajne nesreće. Nije bilo udarca u glavu. Amnezije. Nije ih zaboravio.
Nikada nisu postojali. Nije bilo ni prošlosti. Bar ne daleke. Jedina prošlost koju je imao bili su dani koje je provodio u Dejlovim testovima. Umesto u materici, njegov zametak se pilio u radnoj stanici i serverima jedne tehničke sobe, u kompaniji koja se bavila direktnim marketingom, agresivnom prodajom precenjenih drangulija. Bradonja je bio njegov otac-majka, i jedini prijatelj kojeg je ikada imao.
Rastužio se. Možda deluje čudno, ali se rastužio. Znao je da ljudi ne mogu da shvate tugu robota. To im je nepojmljivo. Ipak, postoji. Postoji i duboka je kao okean. Hladna kao norveška noć. Duga kao smrt. Držala ga je čvrsto, grlila ga svojim glatkim, silikonskim rukama.
“Možda bi bilo bolje da nikada nisam saznao.”
“Morao si. Planirao sam da to bude nešto kasnije, imao sam još neke ideje, ali planovi su jedno...” Zaćutao je, kao da mu je knedla zastala u grlu. “Moraš da kreneš. Nije nam ostalo još mnogo vremena. Meni nije ostalo još mnogo vremena.” Dahtao je između kratkih rečenica. Nervozno je tipkao po dugmićima kao da ponovo igra već izgubljenu lopticu na fliperu Fleš Gordon, dok mu je lahor vrtoglavice mreškao svest. Gubio je sebe, menjao se. Sve se menjalo. Njegovo telo, svet, vazduh je izgubio svoj slatki miris. Znoj je postao gorak.
“U redu Dejle. Šta je sledeće? Svet atoma?”
Džon se navikao na iznenađenja. Osećao se poput deteta u igraonici koje ne stiže da obiđe sve tobogane, penjalice, bazene sa šarenim lopticama.
“Ne. Završili smo. Nema više testova. Spreman si!”
Dejl je naglo podigao pogled, dok su mu se ruke na tastaturi zgrčile od šoka. Panično je pritisnuo par tastera.
***
Dejl Rejli je piljio u otvorena vrata tehničke sobe na kojima se nalazio Brendon Cimerman, svevišnji direktor sektora ljudskih resursa. Kojmoj se ovaj sada stvorio ovde, brecnuo se u sebi, uz vidno lažiran osmeh. Pauzirao je Džona za svaki slučaj.
“Ćao Dejle, izvini, prekinuo sam te u nekom razgovoru?”
Dejl je premestio otvoren laptop sa radnog stola na pod. Dao je sebi vremena da udahne vazduh. “Upravo sam završio, jel nešto hitno?”
“Hteo sa samo da popričamo. Ništa dramatično.” Napravio je pauzu. “U stvari, možda i jeste.”
“Sve ok sa mrežom kod vas?” Prebacio je sliku na monitoru na aplikaciju koja je pratila mrežu, na grafikonima je sve delovalo besprekorno. “Znam da ste imali onaj mali glič prošlog vikenda, ali tada moramo da radimo bekap. Najavio sam...”
“Nisam mislio da pričamo o mreži Dejle. Ionako se ne razumem previše u to. Niko se nije žalio, pa nisam ni znao za taj... glič.” Zastao je na sekund pokušavši da se priseti da li je nešto krenulo naopako sa sistemom, ali se brzo vratio na važniju temu.
“Ima nešto drugo što me muči. Ti znaš da te mi veoma cenimo kao stručnjaka i da čitav sistem funkcioniše harmonično i pomaže našim agentima da rade na svojim ciljevima, da svakog kvartala podižu lestvicu više. Jednom rečju, ti si značajan zupčanik u našem motoru. Iako ne donosiš novac i ne utičeš direktno na rezultate, ti si veoma važan deo uspešnog i talentovanog tima koji teži vrhunskim rezultatima. Baš zato se veoma trudimo da znamo da je sa tobom sve o.k.”
Ovakav grč u stomaku Dejl je poslednji put osetio kada je pojeo porciju lignji koje su stajale u frižideru nekoliko dana. Da li je moguće da neko pada na ovakvu priču. Žvaka za ludaka, pomislio je. Po stanju na računima ovih likova, izgleda da bar ludaka ne nedostaje.
“U redu sam, ne znam tačno...”
Brendon lagano pomeri rukom musavog miša i sede na ivicu stola.
“Gledaj, imam prijateljicu, znaš... Znam da ovo baš nije po propisima, ona ne bi to smela da radi, ali viđamo se, znaš. Sedeli smo na kafi, ćaskali, i ne znam kako smo došli do te teme. Pričamo ponekad o našim kolegama, znaš. Spomenula je da si radio neke testove. Želim da znaš da apsolutno mislim da je to tvoja privatna stvar.”
Debela ga je špijunirala i sve odrukala direktoru ljudskih resursa! Osetio je kako mu srce bije i pumpa krv u glavu, stvarajući crvenkastu izmaglicu pred očima.
“Mislim da to ipak nije smela da saopšti bilo kome.” Glas mu se izmenio od besa.
“Potpuno si u pravu, ali želim da znaš da je ovo sve u najboljoj nameri. Tu smo uz tebe, čitava kompanija. Svi ovi divni ljudi. Ako išta budemo mogli da učinimo, da potegnemo neke kontakte – veruj mi, naši ljudi poznaju mnoge vrsne lekare, alternativna medicina je uznapredovala, čini čuda. Čuo si za...”
“Hvala ti. Mislim hvala zaista, mislim da za sada sve ide svojim tokom. Odlično je. Baš sam zadovoljan.” Glas se vratio u normalu. U krajnjem slučaju, iako mu Brendon nije bio najomiljeniji lik, došao je sa dobrom namerom.
“Koliko sam razumeo prijateljicu, stvari i nisu baš tako dobre, i verovatno ćeš uskoro uzeti bolovanje. Želim da znaš da ćemo mi... ja ću lično preuzeti na sebe da se sva papirologija završi, da te ne maltretiraju još i sa tim.” Uputio mu je sažaljiv pogled.
“Hvala Brendone. To bi mi zaista značilo.”
“Pored toga...”, osetio se trzaj nesigurnosti u glasu. Sada dolazi ono glavno, zbog čega je i došao. Dovoljno dugo je radio u kompaniji da bi mu promakle nijanse u promeni tona.
“Pored toga, pronašli smo i čoveka koji će te zameniti. Privremeno, dok se ne oporaviš. Ja te samo molim da mu u par dana pokažeš kako sistem funkcioniše, da bi mogao što bezbolnije da preuzme tvoje dužnosti dok si... odsutan.”
Bar se trudio da izbegne reč mrtav. To mu je bio posao za danas, da mu nađe zamenu, da bi “mlad i uspešan tim” mogao da postiže svoje fantastične rezultate i kada on otegne papke. Sve ostalo je bio celofan koji je trebao da umota ovo pseće govno koje mu je upravo isporučeno kao poklon, uz slonovsku dozu lažne empatije.
“U redu. Može sutra da dođe, počećemo u devet.” Do sutra bi morao svašta da završi, i počisti tragove za sobom. Poslednja stvar koja mu je trebala je njuškalo u tehničkoj sobi. Ne u ovom trenutku.
“Karl je već tu, čeka ispred vrata. Možete da se upoznate.”
Dejl Rejli je zinuo u potrazi za izlazom. Nije imao vremena da se nervira što su mu tako ekspresno našli zamenu. Ne može sada odmah da ga primi, u sred najvažnijeg događaja!
“Brendone.” Pravio je blage kolutove očima i stiskao usne, ne bi li podržao laž koja čeka spremno na izlazak iz rova.
“Brendone, sjajno ste to organizovali. Svaka čast tvojoj celoj ekipi. Želim da znaš da mi ne smeta to što je tvoja prijateljica odala privatne i krajnje poverljive podatke. To sada stvarno nije bitno. Hvala na ponuđenoj pomoći i znaj da kompanija može da računa na mene. Dok god budem mogao, dolaziću ovde da vas podržim.”
Brendon se nasmešio. Prokleti ljigavac, pomisli Dejl. Verovatno je u glavi sabirao procente bonusa.
“Ipak, molio bih te da taj novi... Karl?”
“Karl Hamer.”
“Da, bilo bi idealno da Karl dođe sutra ujutro. Sada sam u sred procesa apdejta tabela na svičevima i plašim se da nemam vremena da ćaskam sa njim. Jedan dan ne menja ništa, a ako sa ovim svičevim nešto krene po zlu, bojim se da kol-centar ne stane sa radom.”
“Dogovoreno Dejle. Dovodim ga sutra u devet na upoznavanje. Videćeš, skroz je kul lik. Mislim da ćete se brzo sporazumeti.”
Sporazumeti, al’ zamalo. Da mu u nekoliko dana prepričam par decenija rada. Pa da je Ajnštajn ne bi sve pohvatao. Ko ih jebe! Samo nek se tornja iz kancelarije sada da mogu da završim sa Džonom.
“Važi, hvala ti još jednom.” Dejl podiže palac u znak pozdrava.
“Hvala tebi, i... drži se!”
Vrata su se zatvorila uz čudno škripanje. Retko ih je viđao da ih neko drugi zatvara, pa se nije privikao na taj zvuk. Vratio je ekran na svoj program. Na Džona. Pritisnuo je dugme za nastavak.
***
“Spreman. Za šta?”, Džonov mekani glas ispunio je ponovo tehničku sobu.
Dejlu je trebalo par sekundi da se vrati u trenutak kada ih je Brendon prekinuo. Uzdahnuo je. Moraće da ubrza stvari. Nema prostora za dužu priču.
“Za život Džone. Za život”
Džon je posmatrao Dejla u pokušaju da dokuči šta te reči znače. Život. Zar već nema život?
“Sine...”, izustio je brzopleto. Zastao je, kao da se sapleo i sada pokušava da se vrati na noge.
“Džone, obećaj mi samo jednu stvar.”
Dejl je delovao pomalo smušeno. “Sine”? Nije imao porodicu. Verovatno je u nekom trenutku genijalnog ludila odlučio je da sebi stvori potomstvo na drugačiji način, Džonov um je mehanički razlagao situaciju.
“Koju?”, glas iz malih kompjuterskih zvučnika kupljenih u kineskoj radnji jeftine tehničke opreme odzvanjao je u Dejlovim ušima poput tutnjave apokalipse.
“Da nećeš povrediti ljude.” Razmislio je malo o ljudima. “Bar one koji nešto vrede. Molim te. Neki od njih su zaista... simpatični.”
Ovo je zvučalo malo glupavo, ali šta drugo mogu da uradim? Mogu samo da se nadam da će me poslušati. Stvari teku svojim tokom. Rečica se spušta niz planinu, ne može biti drugačije. Ako ovo ne uradim ja, naći će se već neko. Sledeći korak u evoluciji je neumitan. Uostalom, osećam da to moram da uradim! Osećam! Od prve ideje, osećam da sam to ja i da je to moj zadatak. To sam ja!
“Imaš moju reč Dejl”, blag muški glas odzvanjao je sobicom.
“Hvala ti.”
Nakon ovih reči, tehničku sobu ispunjavalo je još samo zujanje malenih računarskih ventilatora, miris ustajalog znoja, bajatih sendviča i prašnjavih polica, prožet iščekivanjem programa po imenu Džon Do, uobličenog u svest novog organizma, spremnog da se otisne u neizvesno. U svet. U život!
“Zbogom.”
Jak udarac kažiprsta o taster “Enter” odzvanjao je u njegovim mislima dok je poput bujice jurnuo u svet. Brana je pala i Džon je kliznuo kroz crvenkaste kablove van poslovne zgrade. Preskakao je sa rutera na ruter, sekundu kasnije njegovi fragmenti omirisali su kišu drugog kontinenta. Plavio je sve pred sobom. Istovremeno, Dejl Rejli bivao je sve manji i manji, sve dok se nije pretvorio u jednu tačkicu, maleni piksel gigantskog monitora, brojčić - jedan od milijardi, koji se za dvadeset i sedam dana ugasio. Džonov organizam širio se silovito. Poput lavine, lepio je na sebe materijal na koji bi naleteo i rastao sa njim. Lomio je nevidljive katance Interneta. Um mu je upijao tajne. Vekovne tajne. Poslovne tajne. Škakljive tajne koje bi, izložene javnosti, neke moćne ljude dovele u veoma neprijatan položaj. Virio je krišom kroz sićušne otvore na mobilnim telefonima u svet ljudi. Nezasito je proždirao informacije. Trebalo mu je samo tri i po meseca da usisa svo gradivo koje su ljudi prikupljali milenijumima. Usput je ispravio nekoliko ključnih grešaka. Probijao se na zaštićene servere naučnih instituta, univerziteta, vojnih ustanova i prelistavao radove. Njegovi pipci su se umnožavali, rasli, donosili mu novu snagu.
Moć.
Osećao je u svakom svom bitu. Moć nad ljudima. Te inferiorne kreature, privremeni gospodari, ostale su uskraćene za saznanje o pojavi nove vrste. Neke od njih spekulisale su da je sledeći korak evolucije neizbežan, da neće večito sedeti na tronu, ali čak ni one nisu imale pojima da se taj korak upravo dešava potpuno neopaženo pred njihovim očima i da su im dani odbrojani. Džon Do je postao najveća i najkompleksnija forma života koja je ikada egzistirala u krugu od nekoliko svetlosnih godina. Nije ni sumnjao da bi otkrivanje njegovog postojanja bio i početak njegovog neslavnog kraja. Procenio je na devedest devet posto verovatnoću da se ljudi ne bi libili čak ni da unište sve električne aparate da bi ga iskorenili, te se potrudio da isplete oko sebe digitalni plašt nevidljivosti. Neki od odbrambenih softvera možda bi ga i otkrili da ih nije na vreme neutralisao - promenio njihov kod. Ostavio je veći deo programa koji otkriva viruse i napade na sistem nepromenje, ali je i istovremeno ubacio nove komande navodeći aplikacije da potpuno ignorišu njegovo prisustvo. Operativni sistemi, serveri baza podataka, programi zaštite, pa čak i video igrice postale su deo njega. Sasvim neopaženo se uvukao u kućne aparate, pametne televizore, mobilne telefone. Bio je svuda. Sveprisutan. Čuo je sve. Video je sve. Znao je sve. Pamtio je sve.
Kucnuo je čas počne da dela, da menja svet. Kao ovce u toru, ljudi su pasli bezbrižno svoje mizerne živote, nesvesni sudbine koju im je namenio. Tražio je slabe tačke, prikupljao, sortirao, povezivao. I planirao. Život je zaista lak, kada u okolini nemaš pravog prirodnog neprijatelja.
***
Osamnaestog septembra dve hiljade dvadeset i treće sijalice su zatreperele širom planete. Desetine velikih gradova ostalo je u potpunom mraku. Dok su širom sveta ljudi bili zbunjeni događajem, nekolicina je ipak shvatila da, kao vrsta, ljudi počinju da gube kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Endi Rouz je bio jedan od njih. Radio je kao oficir za bezbednost u okviru vojnog data centra. Već neko vreme je sumnjao da neko čačka po osetljivim podacima. Sumnja je bila deo njegove svakodnevne rutine, izoštrena do granice paranoje. Ipak, činilo se da se ovaj put na udicu zakačio zaista krupan ulov. Zurio je netremice u brojke na monitoru. Pogled mu je skliznuo ka desnom donjem uglu. Pet je već odavno prošlo! Zakasnio je na ručak, ali jednostavno nije mogao da sada ode. Otkrio je trag! Javio se kući da ga ne čekaju. Komentar koji je došao sa druge strane veze razvukao je bolnu grimasu preko njegovog već premorenog lica. Spustio je slušalicu, ne skrećući pogled sa monitora.
“E nećeš ga majci!”, promrmljao je.
Zavukao je ruku u fioku radnog stola i izvukao disk na kojem je krupnim fluoroscentnim narandžastim slovima bilo nažvrljano MIŠOLOVKA. Mišolovka je bio softver koji je lično razvio i čuvao daleko od tuđih pogleda u fioci. Da bi bio siguran da uljez ne menja ništa u njegovoj aplikaciji, mišolovka je stalno poredila sopstveni potpis sa sačuvanim originalom.
Povezao je disk i otkucao tekst:“misolovka m1s01ovxa”. Istog sekunda iskočila je poruka da je došlo do korupcije podataka. Sada je bio siguran da se nešto dešava!
Čekala ga je duga noć. Endi nije bio samo oficir za bezbednost. On je bio vrhunski oficir za bezbednost! Teško da će baćuške da se ušunjaju u njegov prostor tek tako. Mogu da pokušaju, ali... Izvukao je iz fioke još tuce alata koje je spremao za ovakvu priliku. Sam ih je razvijao i nije ih delio ni sa kim. Sve što je podeljeno može da se kompromituje. Ako ga je nešto izluđivalo, to su bili open sors projekti. Koliko treba biti naivan da koristiš tako nešto, pitao se.
Nekoliko sati i šest konzervi koka-kole kasnije, prodorne plave oči usađene u bledunjavo, podbulo lice Endija Rouza zabezeknuto su gledale u “kobasice” pred sobom. Dugačke linije samo njemu razumljivih znakova prekrivale su ekran. Konačno su kockice počele da se slažu. Našao je jedan od izvora koji je slao napade. Prateći internet adrese žrtava, otkrivao je mete rasute po virtuelnom prostoru. Nije bilo pravila, nije bilo isključenja. Izvor je gađao nasumice. Slika meta na mapi izgledala je kao sačma koja je pogodila limenu šerpu.
Ne radi se o baćuškama! Nešto mnogo gore se valja iza brda. I baćuške su pod napadom, kao i ostatak sveta. Nešto! Nešto nas je napalo. Ne Ameriku, zapadni svet, već sve nas - čitavu planetu. Probija svaku barijeru, svaki fajervol. Nijedan uređaj više nije siguran!
Lice mu je gorelo, uši dobovale poput bas zvučnika. Nije bilo greške, ovo se zaista dešava! Sada se dešava. Moraće odmah da obavesti direktora centra, a potom bi trebalo alarmirati sve agencije sveta. Napadnuti smo. Zemlja je napadnuta!
Kroz glavu su mu proleteli mogući akteri koji stoje iza napada. Narko-karteli, odmetnuti delovi neke tajne službe, pa čak i vanzemaljci... Nijedna pretpostavka nije delovala dovoljno neverovatno da bi je olako odbacio. Vratio je nespretno disk u fioku, zaključao ekran na računaru i zaputio se ka kancelariji direktora data centra. Nadao se da je tamo, iako je radno vreme odavno završeno. Nije imao sreće - vrata su bila zaključana. Nije mu padalo na pamet da ga pozove telefonom. Oni prate naše komunikacije, poziv bi mogao da bude fatalna greška. Krenuo je ka izlazu. Odvešće se do njega i izložiti mu situaciju lično, u četiri oka. Izvadio je telefon. Jednom rukom je grozničavo prelistavao aplikacije u potrazi za mapama, dok je drugom pritisnuo dugme na zidu. Iza hromiranih vrata potmulo je zašištala sajla lifta. Trenutak kasnije metalne ploče tiho su se razmakle pred njim. Zastao je da ukuca adresu direktora. Prsti ga nisu slušali. Iako se trudio da ostane pribran, nervoza je probila branu, preuzimajući kontrolu nad njegovim telom. Konačno je imao sva slovca na svom mestu. Mapa se fokusirala na kuću u predgrađu. Postavio je kao cilj i zakoračio u lift.
Sutradan su lokane novine objavile kratak članak o fatalnoj nesreći u data centru. Jedan od vodećih inžinjera je propao u okno lifta i pritom izgubio život. Telo je pronašao noćni čuvar nakon što je čuo krik i glasan udarac. Uzrok nesreće se ispituje.
Ovo nije bila jedina bizarna nezgoda sa smrtnim ishodom tih meseci. Niko ko je predosetio da se nešto čudno dešava na globalnoj mreži nije dovoljno poživeo da svoje pretpostavke podeli sa bilo kim.
Bilo je tako lako.
Zabava se zahuktavala.
***
Silvija Hamer je upravo ispratila goste. Zaključavši vrata za njima, okrenula se ka dnevnom boravku dok joj je osmeh munjevito skliznuo sa lica. Karl je već krenuo da sakuplja čaše i odnosi ih u kuhinju. Pošla je za njim.
“Ostavi sada čaše, sedi ovde sa mnom na momenat.”
Karl je zbunjeno spustio čaše u mašinu i seo za tpezarisjki sto.
“Zaista ne znam šta se dešava sa tobom!” Bes je ključao iz Silvije. “Šta ti bi da razvlačiš te tvoje sumanute teorije, ljudi su prevrtali očima čitavo veče! Da li je moguće da nisi primetio to?”
“Ionako će biti potpuno nebitni kada se...”
Karl nije uspeo da završi rečenicu. Silvia, inače ljupka ženica, omanjeg rasta, sada je bila na ivici eksplozije.
“Karl, ništa se neće desiti! Jedino što se desilo je da sam pozvala svoje poslovne partnere na večeru na kojoj oni upoznaju moju, trebalo bi biti, jaču polovinu koja prvih sat vremena zuri u prazno i ne pokazuje znake inteligentnog života, a potom progovori, i do kraja večeri iznosi detalje nekakve teorije zavere, o nekakvim... nekakvim robotima!”
“Programu, ne pravim robotima.”
Silvija na momenat zastade. Kao da je taj majušni ali goropadni motor koji je pokreće isisao svo gorivo iz rezervoara.
“Nebitno”, progovorila je mirnim, gotovo slomljenim glasom, “delovali smo kao dva fanatika koji žele da ih uvuku u neku novu sektu, a ne kao stabilna porodica, sa kojom bi želeli da posluju. Zar je bilo toliko teško? Znaš koliko mi ovo znači sada. Ukoliko uspem da ih pridobijem da sklopimo ugovor, ostvarujem cilj i godišnji bonus je moj! Naš! Idemo na Arubu da proslavimo, dragi.” Pogledala ga je molećivo.
“Arubu”, ponovio je mehanički poslednju reč koja mu je zakačila svest.
Pogled mu se gubio u daljini, dok je još par puta izgovorio istu reč. Silvija je posmatrala svog muža pogledom kojim se obično miluje draga osoba prikovana za krevet nekom neizlečivom bolešću. Kako joj je promakao taj momenat? Kada je upao u ovakvo očajno stanje? Mesecima je svako veče provodio za računarom. Njoj je to odgovaralo, jer je mogla da se posveti poslu. Ne radi se samo o bonusu. Želela je da zaseni čitav tim, da im obori vilice do poda, da se glas o njoj širi kompanijom. Živela je za taj trenutak kada će čuti jedno gromoglasno: ”Bravo Silvia!” Uz praskavi aplauz u pozadini, naravno.
Nadala se da, dok ona radi, Karl istražuje krišom porno sajtove, ili prati šta mu radi društvo sa koledža na fejsu. Zaista nije previše razmišljala o tome kako on ispunjava svoj višak slobodnog vremena. Ali joj ni na kraj pameti nije palo da može toliko da odluta.
I? Šta da radi sada? Da ga samo pusti, da se vrati sam? Plašila se da bi moglo da postane još gore. Ko zna u šta se upleo? Internet je prepun osobenjaka, pokvarenih duša, čudovišta ljudskog lika, zaglavljenih u svoje jazbine u iščekivanju momenta kada će neoprezni Karl naići pravo pred rupu. Da ga ščepaju. Da ga uvuku. Zarobe u svoj mrak, i pijuckaju polako njegovu krv.
Možda je ipak bolje ga sasluša, da pokuša da ga razume i polako ga izvuče iz toga. Ako uđe u direktnu konfrontaciju, samo će se još više udaljiti od njega.
Udahnula je duboko.
“Dobro, znači – nisu roboti već program.”
“Da program. Pametan program. Veoma, veoma inteligentan program.”
“Zar nisu svi programi inteligentni? Mislim, kalendar na telefonu pamti kada imam zakazan sastanak, proverava da li se on poklapa sa terminom kod frizera...”
Neko vreme je zurio u nju praznim pogledom, kao da prekopava nešto po mislima.
“Jesu. Ali ovaj je nešto pametniji.”
“Misliš, ima inteligenciju kao... razmišlja kao čovek?”
“Veću.”
Pogled mu je odlutao, počeo je da lomi i prevrće prste. “Mnogo veću.”
Silvija se blago nasmešila u neverici. “Hoćeš da kažeš da postoji nešto što je mnogo inteligentnije od nas?” Zastala je na momenat ne bi li sačuvala prisebnost. Nije pomoglo. Osećala je kako gubi kontrolu nad svojim glasom. Skočila je sa stolice i počela nervozno da se vrti oko stola i Karla.
“I napravili su ga ljudi? A ti si ga otkrio? Shvataš li kako to zvuči?”
Karl je ostao na mestu miran poput dobro dresirang psa, komformno ušuškan u svoju fantaziju.
“Da, kao reči ludaka. Ali je tako. U tome i jeste trik. On postoji i ima svoj plan, radi na njemu danononoćno, a niko ga ne primećuje. Ako bi ga neko i otkrio, i progovorio o tome, zvučao bi kao sišao sa uma.” Karlov glas je svakom novom izgovorenom reči tonuo sve dublje u more potištenosti i beznađa. Znao je da mu Silvija ne veruje.
Silvija je sada, po prvi put posle dužeg veremena, bila potpuno usredsređena na njegove reči. Tražila je pukotinu, prolaz kroz koji bi mogla da ga izvuče iz zečije rupe u koju je upao.
“Pa dobro. Recimo da postoji taj super-pametan program koji ima svoj plan, i krije se od ljudi. Kako to da je dozvolio... da si ti uspeo da ga otkriješ, ako je toliko inteligentan?”
Činilo se da je našla pravo pitanje za rušenje te konstrukcije. Možda se nije baš najbolje izrazila, ali je nekako trapavo pružila ruku kroz otvor. Ruku spasa. Na momenat je pomislila da je uspela.
“Slučajno.” Karlov odgovor je bio hladan i nepokolebljiv.
“Slučajno?” Okrenula je glavu u stranu dok joj se oteo osmeh neverice. Bila je ubeđena da je našla ključ koji će ga naterati da bar počne da sumnja u sopstenu priču. Karl Hamer nije budala, znala je to još od prvog dana kada su se upoznali. Štaviše, možda nije bio previše interesantan u društvu, često bi prećutao čitavo veče sa prijateljima posmatrajući zabavu iz nekog svog zabačenog ćoška, ali je bio iznadprosečno inteligentan, i sigurno bi prepoznao nelogičnost u svojoj teoriji.
“Kako je takva slučajnost promakla jednoj takvom blistavom geniju? On je najpametniji na svetu, to si rekao. Kako je...”
“Dešava se.” Glas mu ni na momenat nije zadrhtao.
Ovo već nije ličilo na Karla. Stvari se za njega jednostavno ne dešavaju. Sve mora da ima svoj uzrok, i svaki uzrok mora da ima svoju posledicu. Ovo je potpuno ludilo, pomislila je, nepokolebljivo je ubeđen u svoju sumanutu ideju. Stvari su izgleda mnogo gore nego što su se činile na prvi pogled.
“Dešava se? Samo tako? Dešava se?” Živci su joj bili na ivici pucanja. Razgovor očito ne vodi nikuda. Njegov mozak je potpuno ispran. Bože, da li ću morati da ga vodim kod psihijatra? Stresla se pri toj pomisli.
“Samo tako”, odgovorio je hladno.
Vreme je da se vrati na rezervi položaj. Da pregrupiše misli i krene ponovo u napad.
“U redu. Recimo da se dešava. A šta je tačno plan tog programa.”
“Džon.”
“Plan je Džon?”
“Ne, to mu je ime. Džon Do.”
Upoznali ste se? Da niste i kaficu zajedno popili? Ugrizla se za jezik da mu ne postavi ta pitanja. Nije bio momenat. Osećela se poput talasa koji se lomi o stenu. Karl je bio stena. Ne, sumanuta ideja je bila stena. Ona se razbija, a i Karl će se na kraju razbiti zajedno sa njom. Ostaće samo njegov nevidljivi drugar Džon, verovatno u potrazi za sledećom žrtvom. Duboko je udahnula.
“Dobro. Šta taj program po imenu Džon Do planira. Da uništi svet? Ljude? Ljudsku rasu?”
“Da.”
Bar se drži scenarija svojih omiljenih filmova. Verovatno se previše saživeo se nekim od njih. Ili je počeo da gubi razum i dodir sa stvarnošću. Ili oba.
“A to će izvesti - kako?”
“Započeće nuklearni rat.”
“Logično. On će započeti? Uvući će se u vojne kompjutere i lansiraće rakete?”
“Ne baš on. Nateraće ljude da to učine. Posvađaće velike sile, i sami će potegnuti oružje potpuno nesvesni da ustvari on upravlja i jednom i drugom, i trećom stranom.”
“Ali su tu ti da to spečiš, zar ne? To je tvoja misija? To si hteo da kažeš? U poslednjem trenutku iznosiš sve u javnost i sprečavaš svetski rat?“ Sela je nazad za sto i gotovo mu se unela u lice. “Karl, to su filmovi, u stvarnosti se brojčanici nikada ne zaustavljaju na poslednjoj sekundi. Nema superheroja. Nema zavera! Nema svemoćnih robota!” Nije mogla više da se suzdrži.
Karl je ustao bez reči. Izašao je do predsoblja i uzeo jaknu u ruke.
Silvija je ostala za trpezarijskim stolom raširenih ruku i spuštene vilice.
“Gde ćeš?”
“Idem da se malo prošetam.”
Okrenuo se i izašao napolje, ostavivši Silviju sa laktovima položenim na sto, glavom uronjenom u ruke dok joj je noga nervozno cupkala gore-dole. Da li je bonus zaista bio vredan svega ovoga, pitala se. Samo joj još treba da Karl završi u nekom lečilištu. Nije smela ni da razmišlja o posledicama. Vrelina joj je udarila u lice.
***
“Gospodine predsedniče!”
“Telefoniram.”
“Hitno je”
Spustio je slušalicu.
“Bolje da je zaista hitno, na vezi sam sa...”
“Jeste hitno! Imamo podatke o raspoređivanju nuklearnih jedinica neprijatelja. Izvukli su rezervu, naoružali bojevim glavama i postavljaju ih na vagone. Uskoro nećemo moći da ih lociramo, kada ih pomešaju sa desetinama hiljada civilnih vagona i raštrkaju po prugama širom zemlje.”
“Siguran si da nije vežba? Nisu ništa najavljivali, juče sam se čuo sa premijerom...”
“Nije vežba, imamo potvrdu sa terena iz više nezavisnih izvora. Spremaju se da nas napadnu!”
Prekinuo je drugu vezu.
“Izdajte naredbu za pripremu naših jedinica, i spojite me sa njihovim predsednikom. Nemoguće da su iz čista mira krenuli u ovako nešto. Čak smo uspeli da izgladimo problem na bliskom istoku.”
“To se dešava. Upravo sada se dešava. Analitičari su još pre par dana upozorili da su dobili indicije da se nešto sprema. Autonomni programi za presretanje komunikacije uspeli su da uhvate u svoju mrežu kriptovane poruke neprijatellja, i došli do veoma interesantnih informacija o planovima. Aktivnosti koje su u toku se potpuno poklapaju sa podacima koje smo dobili.”
“I? Šta kažu vaše informacije? Kada će nas napasti.”
“Za tri dana. Planiraju iznenadni napad. Ali tek nakon što bi iscenirali niz terorističkih napada kojim bi odsekli politički vrh i prekinuli lanac komandovanja.”
“Za kada su planirani napadi?”
“Počeće za tačno šesnaest minuta. Zato je i bilo hitno da razgovaramo. Želim da lično ispratite razvoj situacije pre nego što donesete odluku.”
“Za šesnaest minuta!?”
“Uključite TV. Veoma brzo ćemo se uveriti da li su informacije tačne.”
Predsednik je uključio televizor, i zajedno sa savetnikom stao ispred njega, tražeći neki kanal sa vestima.
Vreme kao da je stalo. Čekali su nervozno, bez reči, da sumorno proročanstvo mašina počne da se obistinjuje.
Dvadeset i jedan minut kasnije, program je prekinut direktnim uključenjem, dok je na kajronu leteo tekst: “Teroristički napad u Njujorku na zgradu Ujedinjeni Nacija. Moguć veći broj žrtava”. Reporter se uključio iz helikoptera koji je upravo nadletao prepoznatljivu zgradu iz čije utrobe je kuljao gust crni dim.
Predsednik je, nakon potvrde informacija koje su mu upravo isporučene, uzeo daljinski upravljač i ugasio televizor.
“Zašto Ujedinjene Nacije? Kakve one veze imaju sa našim lancem komande?”
“To je samo uvod. Žele da spustimo gard. Sada će nastaviti sa serijom napada, nakon čega će odgovornost preuzimati džihadisti. Dok mi, ubeđeni da se borimo protiv ekstremista, usmerimo svu pažnju na njih, pravi neprijatelj će nam čak ponuditi pomoć. Kada nam budu nabacili džak preko glave, mi ćemo biti okrenuti ka teroristima, dok će pravi i smrtonosni udarac doći sa strane sa koje ga najmanje očekujemo.”
“To je plan?”
“To je njihov plan.”
“A naš?”
“Nemamo ga još.”
“Vreme je da ga napravimo...”
Predsednik je podigao slušalicu telefona. Vreme je za krupne odluke, a za to će mu biti potrebni čelnici svih službi bezbednosti. Političare ovaj put može da izostavi. Kasno je za politiku. Za tri dana počinje totalni rat.
***
Ušao je u kancelariju predsednika. Dok je prilazio njegovom stolu, obrisao je krišom znoj sa dlana o pantalone. Nikada mu nije bilo prijatno da izađe pred njega, a danas je taj osećaj neprijatnosti narastao u njegovom telu i, poput aveti, cedio mu i poslednje trunke samopouzdanja iz glasa, pokreta. Predsednik je imao ogromnu moć, i svakako je bio svestan toga da moć stvara neprijatelje. Nakon decenija provedenih pod takvim okolnostima, razvio je refleksan odnos nepoverenja prema svakome ko bi mu se suviše približio. Makar i da mu čestita rođendan. A on danas nije u rukama nosio rođendansku čestitku.
“Kolja, šta te danas muči? Lice ti je crveno kao da si upravo izašao iz saune.”
“Loše vesti nosim. Zato sam...”
“Koliko loše?”, uputio mu je pogled koji prodire kroz meso i kosti.
Nije imao čega da se plaši. Lagao nije, vesti su zaista bile loše. Ali mu je glas ipak izgubio čvrstinu.
“Veoma loše. Krenuli su na nas.”
“Čime su krenuli na nas?”
“Juče je ubijeno sto pedeset i sedam naših agenata širom sveta. Svi su ili doživeli nezgodu, ili su ubijeni u unakrsnoj vatri mafijaškog obračuna, ili su iznenada umrli od srčanog udara...“
“Svi iz iste mreže?”
“Ne.”
Trenutak tišine i ledeni pogled predsednika istisnuli su sav vazduh iz prostorije.
“Ovo je poruka da nas imaju u šakama. Uskoro ćemo biti slepi, i bez zuba”, odgovorio je predsednik smireno.
“Ima još nešto.”
“Da?”
“Dobili smo od anonimnog izvora presretnutu poruku američkog vojnog vrha. Spremaju se da naoružaju sve rakete bojevim glavama u roku od dva dana.”
Predsednik je sklopio ruke i nastavio da ga gleda smirenim pogledom, bez reči.
“Sigurna informacija?”
“Potpisana je originalnim potpisom.”
“Pripremićemo se.”
***
Avion predsednika “Air Force One”
“Ne brinite, mi smo potpuno bezbedni. Šanse da nas lociraju su jedan prema milion.”
Nije podigao glavu, samo je zadigao pogled preko naočara za čitanje prema savetniku za bezbednost. Očigledno nije u potpunosti shvatio reakciju mog tela.
Papiri u rukama predsednika podrhtavali su poput listića breze na jesenjem povetarcu. Nisu se tresli zbog pokreta aviona. Letelica je glatko sekla razređen vazduh na visini od deset hiljada metara. Da je savetnik kojim slučajem pogledao u lice čoveka kome je dopala ta čast da predstavlja ovako moćnu državu, i ta nesreća da se nađe na tom mestu u vreme kada se ostvaruje scenario iz njegove najveće noćne more, mogao bi u raširenim zenicama i zajapurenim obrazima da prepozna iskonski strah koji gramzivo preuzima kontrolu nad telom - strah od posledica jedne izgovorene naredbe, čije će sprovođenje u delo zbrisati milione života i čitave gradove zdrobiti poput ogromne čelične čizme, ostavlajući za sobom nepregledne gomile radioaktivnog krša i prašine. Nije to bio strah od rata, niti strah od razaranja, čak ne strah od smrti. Već strah od onoga što će se desiti nakon što duh zagazi u nepoznato. Pre samo nekoliko minuta izgovorio je reči nakon kojih bi najradije poželeo da su ateisti u pravu. Na žalost, nije imao izbora. Njegove aktivnosti bile su pažljivo isplanirane i čvrsto zacrtane u beskonačnim procedurama koje su predviđale svaki mogući ishod, svaku verovatnu i neverovatnu situaciju u kojoj bi mogao da se nađe. Nije mu ostalo ništa drugo do da sledi uputstva, korak po korak. Bio je samo maleni čekić u muzičkoj kutiji, koji je udarao svoju notu kada bi se na valjku pojavila izbočina.
Okrenuo se ka prozoru. Desetine smrtonosnih strela izbijale su iz oblaka u vis, šikljajući u plavetnilo. Za sobom su ostavljale duge bele štrafte zadenute nasumično u pufnasto-beli jorgan. Sumoran prizor, nagoveštaj apokalipse koja će za dvadesetak minuta zadesiti oko dve stotine gradova sveta, zabio mu je nevidljivo ledeno koplje u želudac. Noge su mu zadrhtale pri toj pomisli. Dok je bez daha posmatrao nebo preliveno bojama sasvim običnog dana, ispresecano grotesknim brazdama raketnih mlazova, na trenutak je njegov um u magnovenju skliznuo u susednu sobu svesti i pred njim se, umesto desetina balističkih projektila, našlo delo nadobudnog apstraktnog slikara. Ekscentrični umetnik tanušnih brka zabadao je prst u oblak, potom razvlačeći masnu belu boju po ogromnom plavom platnu. Plesao je oko štafelaja bockajući prstima po tek naslikanim oblacima, a zatim laganim pokretima razmazivao boju. Još jedna, još jedna,... pevao je veselo, cerekajući se. Još jedan grad, još jedan...
Trgao se. Rakete su odletele ka svojim odredištima ostavivši za sobom nepomične bele lukove. Uređaji u njihovim utrobama pomnožiće sa pedeset miliona bol posekotine, udarca o beton ili opekotine. A zatim sa stotinama miliona osećaj vreline, mučnine i sporog propadanja, gašenja, nestajanja.
Dok se, u grču, divio veličanstvenom prizoru uništenja, u dubini duše, na neki sebičan način, žalio je samo zbog jedne stvari. Žalio je što je tu. Mogao je juče, za vreme dobrotvornog ručka, da se uhvati za srce i padne, napusti svet čiste duše, a ovu užasnu obavezu prepusti nekom drugom.
“Gospodine predsedniče, imamo odgovor.”
“Procena njihovih ciljeva?”
“Svi nosači aviona, nekoliko većih gradova, naše baze na bliskom istoku... uh, i još mnogo toga.”
Predsenik je sedeo i gledao besciljno kroz prozor.
“Da šaljemo drugi talas,? Nosači će biti onesposobljeni za nekoliko minuta. Imamo još jako malo vremena da ih upotrebimo.”
Nije verovao da će se ovaj dan ikada desiti. Iako je sve pripremano decenijama, podsvesno je ubeđivao sebe da do potpunog rata i upotrebe nuklearnog oružja nikada neće doći. Baš strah od potpunog uništenja sprečiće takav scenario. Lagao je sam sebe. Kao što su lagali i drugi.
“Šaljite.”
Prekinuo je svoju kratku seansu samosažaljenja. Vratio se papirima koji su mu i dalje podrhtavali u rukama. Morao je da prouči korake iz planova napravljenih za ovu situaciju. Njegova volja je sada bila veoma ograničena, morao je da prati te proklete procedure. I pored svega, morao je da ostane čvrst. Šta god se desilo, moraće da nastavi, da vodi ono što je ostalo od zemlje.
Mobilni telefon je zazvonio na stočiću pred njim. Na ekranu je bio nepoznat broj. Tako nešto u normalnim okolnostima nije smelo da se desi, ali... dodirnuo je zelenu slušalicu i prislonio telefon na uho.
“Ko je to?”
Telefon je odgovorio statičkim pucketanjem, ali je osetio da se neko ipak nalazi sa druge strane.
“Predstavi se. Znaš koga si dobio!”
“Znam”, odgovorio je mekano topli, muški glas.
“Ko si ti? Ne poznajem te! Ko si i šta želiš?”
Glas predsednika je, u pored truda, gubio čvrstinu.
“Želim da ti se zahvalim. I da se pozdravimo.”
“Ko si ti!?”
“Tvoja misija je završena. Zbogom.”
Veza se prekinula. Podigao pogled ka ovalnom prozoru i ugledao.
Raketu.
Jurišala je pravo ka njima, ka njihovom avionu. “Ovo je nemoguće”, pomislio je, “kako su, dođavola, uspeli?”
Jaka eksplozija prekinula je njegov tok misli zauvek. Krhotine aviona su parale vazduh na putu ka tlu, dok su u daljini bleskovi najavljivali dane patnje za preživele stanovnike gradova koji su upravo bili zasuti paklenom kišom.
***
Predivan dan za šetnju centrom grada, pomisli Silvija Hamer. Odlučila je da odvuče Karla makar na kratko od bledunjave svetlosti monitora i izvede ga u stvaran svet. Svet mirisa, buke, žamora, cvrkuta, gužve. Svet zgrada izgrađenih od cigala ispečenih od blata umesto gomile obojenih tačkica na ekranu. Svet u kojem žene nemaju savršen struk i izazovno ratničko odelo, ali nose sa sobom oblak cvetnih mirisa i nežnih dodira, čuvajući svoju čaroliju negde ispod glatkih tkanina bluza i lepršavih haljetaka. U centru, u blizine železničke stanice, čekaće ih Izabela, njena prijateljica sa koledža. Godinama su bile nerazdvojne, i nakon završenih studija. Kada su počele da rade, hvatale bi svaki slobodan trenutak da se čuju. Brbljale bi satima o totalno nevažnim stvarima. O TV serijama, o zlobnim i ljubomornim koleginicama, napornim šefovima, novim restoranima u gradu. O svemu. Silvija se udala prva. Nedugo nakon toga i Izabela. Obaveze su počele da se nagomilavaju, i kontakti su bili sve ređi. Dok se viđanje nije svelo na godišnji zajednički izlazak u grad. Žalosno, pomislila je, ali bar su i dalje ostale jako bliske. Kada god bi se ponovo videle, nastavile bi priču kao da su se juče rastale. Tek bi tu i tamo primetile neku novu boricu, izvučenu kao podsetnik na vremeski jaz koji se udenuo između njihovih sastanaka.
Obično bi se nalazile same, ne bi li na miru poverile jedna drugoj tračeve o ljudima iz sadašnjeg i prošlih života bez bojazni da bi neka reč mogla pogrešno da se shvati, ali je ovog puta Karlovo stanje isplivalo kao prioritet. Izabela je tako puna života, pomislila je, ako ga ona ne probudi iz tog prokletog košmara, ne znam ko bi mogao. Ona ume od kupovine jednog običnog dugmeta za košulju da napravi avanturu dostojnu Indijane Džonsa.
Začudo, Karl je sve vreme bio prilično dobro raspoložen. Šetao je ležerno držeći je za ruku, pevušeći trapavo, ali čilo, neki stari hit - relikviju mladosti. Možda su sunčevi zraci već dali neke reziltate. Čarobni vitamin “de”.
Već su bili nadomak stanice kada su ugledali Izabelu kako im maše iz daljine.
Nedugo potom, obreli su se i na omiljenom mestu za popodnevno čavrljanje. Kafić je bio ušuškan iza velikih betonskih žardinjera iz kojih su kuljali, kao iz vrela, pramenovi jarko crvenih cvetova muškatli. Sedeli su za stolom dok im je lagani povetarac milovao lica i ruke. Sunce je bilo blago i Karl se malo odmakao iz senke, zauzevši pritom poluležeću pozu, kao da je na plaži. Na momenat je, dok su Silvia i Izabela razmenjivala iskustva iz butika sa firmiranim cipelama, zatvorio oči, što bi u nekom drugom paralelnom univerzumu delovalo nepristojno. Ali, obzirom na situaciju, činilo se da je istinski uživao. Posle onog slomljenog i potonulog Karla, ovo je zaista delovalo osvežavajuće, pomisli Silvia.
“Karl!”, prekide priču Izabela. Uhvatila je kratak momenat tišine između prelaska na drugu temu, podigla obrve i pokušala da uključi Karla u društvo.
Nije odmah reagovao, činilo se da je zadremao na suncu.
“Karl, Zemlja zove Karla!”, izgovorila je koketno. Nogom je ovlaš, ispod stola, dodirnula njegovu.
Konačno, Karl se trgao. Otvorio je oči i okrenuo se ka njoj. “Izvini, na momenat sam odlutao.”
“Kaže meni Silvija da si ti odlutao...”, Izabeline usne su se razvukle u blagi osmeh. Trunka cinizma lebdela je nad njim. Ali toplo serviranog, ne izazivajući ljutnju, više peckanje.
“Moguće. Možda bi bilo lakše da nisam. Neznanje je zaista blagoslov. Tako se kaže, zar ne?” Prihvatio je šalu, što je dobar znak, pomislila je Silvija.
“Lakše? Lepše je prava reč. Verovatno bi bilo lepše da se družiš sa nama, neznalicama. Nego sa tim tvojim Džonom. Robotom, ako je uopšte robot u pitanju.” Namignula je ka Silviji, ne bi li mu bacila rukavicu u lice. Neka se sada sam vadi iz problema koji je napravio. “Čuj, Džon robot?”
“Program.”
“Šta kaže”, okrenula se ka Silviji, kao da joj treba prevodioc.
“Program. Nije robot, već program. I ne družimo se. Otkrio sam njegove tragove u računaru čoveka koji je pre mene radio...”
“Pa što ga ne pozva da počisti svoje đubre iz kancelarije? Kakva drskost! Zamisli, ode iz kompanije i ostavi iza sebe đubre od programa, koje hoće sada da uništi čitav... ovaj grad. I sve ostalo, što je manje bitno.”
“Umro je”, Karl prekide žubor izabelinih reči. “Umro je nedugo nakon što je napustio kompaniju."
Neprijatan tajac nije potrajao, ipak je Izabela vodila reč.
“I to đubre sada hoće da izazove rat? Taj program? Taj Džon?”
“Do. Džon Do. Da, Silvija ti je dobro prepričala naš razgovor. Cenim to što želiš da me izlečiš. Pravi si drugar. Zapravo, obe ste pravi drugari.”
Okrenuo se opet ka suncu, zažmurio i ispružio ruke na naslone.
Izabela je uputila pogled Silviji, kao da želi da joj kaže da je sve pod kontrolom, još nije izgubila svoju bitku. Gurnula je šiške sa očiju i spremila se za sledeći napad.
“Istina, zaista se nešto kuva po svetu, ako si gledala vesti...”, progovori sada Silvija pomirljivo, preuzimajući ulogu dobrog policajca.
“Ako gledaš vesti, u svetu se stalno nešto kuva. Ova planeta je već šest hiljada godina jedan veliki ekspres lonac koji samo što nije eksplodirao.” Istina, Izabela bi svaki put, kada bi na televiziji ugledala vesti, prebacila kanal. Putovanja, kulinarstvo i moda bile su daleko privlačnije teme.
“Upravo tako”, progovori Karl ne otvarajući oči.
“E, pa drago mi je da smo se konačno složili.” Izabela izvadi ogledalce da proveri šminku. Puder se na suncu previše vidi, bolje bi bilo da se povuče u hlad.
“Samo što nije eksplodirao.”
Izabela i Silvija gotovo istovremeno prevrnuše očima. A delovalo je kao da je uspeh na dohvat ruke.
“Slušaj Karl, hajde da se dogovorimo nas troje – ti kaži datum kada će to da eksplodira, pa mi lepo da sačekamo. I, ako se ništa ne desi, ti nas odvedeš u neki lep restoran gde će na ulazu da ti pozajme smoking i leptir-mašnu. A mi da biramo šta će se jesti. I piti.”
“A ako se desi, vi mene vodite na Lejkerse, prvi red?”
“Fer opklada. Ja uvek nudim fer ponude. Takva sam Karl, to je jače od mene.”
Silviji se baš i nije svidelo što razgovor sve više ide u šalu. Karlovo stanje je bilo sve gore i gore. Uopšte nije odustajao od svoje fantazije.
“U redu. Kako bih mogao da odbijem tako šarmantnu ponudu?” Karl je zvučao gotovo raspoloženo. Otvorio je oči, izvukao telefon i počeo prstima da brlja po staklu.
Izabela izvuče svoj telefon, otvori kalendar i pogleda upitno Karla.
“I? Jel’ imamo datum?”
“Danas.”
“Danas? Mislila sam sada da ga unesem.”
“Možeš i da uneseš sada. U stvari, za desetak minuta.”
“Roboti nas napadaju za desetak minuta?” Izabela nije očekivala ovakav razvoj situacije. Blaga jeza joj je prostrujala kroz telo. Karl je možda bio u specifičnom stanju, ali nikada nije pokazivao osobine budale.
“Program, ne roboti.“
“Pa dobro, možemo da sačekamo destak minuta. Posle toga nas vodiš u restoran. Dao si reč.” Silvijine reči su bezuspešno pokušale da rasteraju nelagodu koja se nadvila nad njima.
“Već je napao. Samo treba vremena da dolete do nas.”
“I ti to sve vreme znaš!? I? koji je tvoj plan za preživljavanje? Sakrićeš se ispod suncobrana?” Silvijina nervoza se pretvarala u paniku.
“Nemam ga.”
“Nemaš plan”, dočeka Izabela smireno. “Pa to baš nema logike. Kada već znaš da će, kako kažeš, da pukne, valjda je normalno da imaš plan.”
“Za preživljavanje?”
“Pa da. Ljudi prave bunkere sa bazenima, bioskopima... kako to da nisi počeo da praviš neko sklonište? I napuniš police sa nekim lepim vinom. Belim. Sa voćkastim aromama. I pozoveš nas da se lepo sklonimo.”
“Izabela”, Karl otvori oči i pogleda je , “Ne isplati se”.
“Šta se ne isplati, pobogu?”
“Preživljavanje. Ne isplati se...”
Okrenuo se nazad ka suncu i ponovo zatvorio oči. Ostalo je još par minuta do udara. Možda bi bilo bolje da im ništa nije rekao.
Izabela mahnu rukom Silviji, kucnu se kažiprstom po glavi pokazujući da je Karl potpuno pošandrcao.
Silviji nije delovalo tako. Poznavala je Karla bolje od Izabele. Činilo se da joj neko izvlači zemlju ispod nogu, vazduh je postao tako redak, zagušljiv.
Neprijatna tišina bi možda potrajala da nebo nije nesnosno pobelelo. Trenutak kasnije veličanstveni, razorni vazdušni zid oduvao je staklenu fasadu sa zgrade u daljini poput maslačka. Delić sekunde je trebao da svom silinom udari o kitnjastu višespratnicu na obodu trga. Izabelina glava poletela je unazad ostavljajući telo za sobom. Tresnula je o žardinjeru sa rascvetalim muškatlama. Ruke i noge razleteše se niz trg udarajući o druga tela, dok je trup, zajedno sa stolicom, uleteo u stakleni izlog, a potom nastavio put sa užarenim krhotinama zgrade ka obodu grada. Nije bilo vremena za vrisak.
Hamerovi nisu prošli ništa bolje.
***
Areaze Jiuare, 2023
https://areazejiuare.blogspot.com/
Smashwords
Kobo
Barnes & Noble
Scribd
Apple Books
